Ovo je ozbiljna tema koja zahteva pažnju i brigu roditelja kao i drugih odraslih osoba u životu dece.

Samopovređivanje predstavlja namerno nanošenje fizičke boli  a može se izraziti na različite načine, kao što su sečenje, grebanje, paljenje, udaranje glavom i slično. Ova vrsta ponašanja može biti znak dubokih emocionalnih problema.

Jedan od glavnih razloga zbog kojih deca i adolescenti počinju da se samopovređuju može biti emocionalna bol ili stres. Oni mogu da se osećaju bespomoćno, anksiozno, depresivno, usamljeno ili neadekvatno a samopovređivanje može biti način da se ta bol ili stres privremeno ublaže. Međutim, dugoročno gledano, samopovređivanje može pogoršati te emocije i dovesti do ozbiljnih zdravstvenih problema.

Važno je da roditelji i odrasli u životu dece prepoznaju znakove samopovređivanja, kao što su tragovi na telu, skrivanje ruku ili nogu, nošenje dugih rukava ili pantalona čak i po vrućini i slično. Ukoliko primetite ove znakove kod svog deteta, važno je da se obratite stručnjaku za mentalno zdravlje, kao što je dečji i adolescentni psihijatar.

Kada se bavimo ovom temom, veoma je važno da se ne krivimo ili osuđujemo dete zbog ovog ponašanja. Umesto toga, treba biti saosećajan i razgovarati sa detetom o tome zašto se oseća loše i šta može da se uradi da se ta bol smanji. Takođe, važno je da se detetu pruži emocionalna podrška i da mu se pomogne da pronađe druge načine da se nosi sa stresom i teškim emocijama.

Uzroci samopovređivanja kod dece i adolescenata su brojni i složeni. Međutim, neki od najčešćih uzroka uključuju depresiju, anksioznost, posttraumatski stresni poremećaj (PTSP), poremećaje ishrane, zlostavljanje ili zanemarivanje u detinjstvu, teškoće u međuljudskim odnosima, težak stres i pritisak, osećaj gubitka kontrole, ili loše regulisanje emocija. Često se događa da osobe koje se samopovređuju doživljavaju osećaj olakšanja nakon što povrede sebe. Međutim, to olakšanje traje kratko, a dugoročno, samopovređivanje može pogoršati teške emocije i dovesti do ozbiljnih zdravstvenih problema.

Kada se radi o lečenju samopovređivanja, važno je da se prvo identifikuju i tretiraju osnovni mentalni i emocionalni poremećaji koji su doveli do samopovređivanja. To može uključivati psihoterapiju, lekove i/ili druge terapijske pristupe koji se fokusiraju na emocionalnu regulaciju i poboljšanje međuljudskih odnosa. Pored toga, važno je da se detetu pruži podrška i razumevanje, da mu se pomogne da prepozna i reguliše svoje emocije, i da mu se pomogne da pronađe zdravije načine da se suoči sa stresom i teškim emocijama.

Psihoterapija je ključna u lečenju samopovređivanja, a različiti terapijski pristupi se mogu koristiti, u zavisnosti od individualnih potreba deteta. Kognitivno-bihejvioralna terapija (CBT) može biti korisna za dete da nauči kako da identifikuje i promeni negativne misli i obrasce ponašanja koji doprinose samopovređivanju. Dijalektičko bihevioralna terapija (DBT) je terapijski pristup koji se fokusira na emocionalnu regulaciju i razvijanje veština suočavanja sa stresom i teškim emocijama. Takođe, porodična terapija se može koristiti kako bi se unapredili međuljudski odnosi i poboljšala komunikacija između članova porodice.

Važno je naglasiti da lečenje samopovređivanja zahteva dugotrajnu i kontinuiranu podršku. Dete neće biti u stanju da se oporavi od samopovređivanja preko noći i potrebno je vreme da se promene ostvare.